Ponekad pomislim da je najveća životna veština naučiti da se pomerimo za korak u stranu

Ne zato da bismo pobegli od stvarnosti. Ne zato da bismo se pretvarali da nešto nije teško kada jeste. Već zato što stvari retko kada jesu samo ono što vidimo iz jednog ugla. Ako posmatrate neki predmet, oblik ili figuru, iz jedne perspektive ona izgleda potpuno drugačije nego iz druge. Nešto što je delovalo oštro i nepravilno odjednom postaje skladno. Nešto što je izgledalo kao prepreka pokaže se kao put.

Čini mi se da je tako i sa životom. Na tu misao me je naveo jedan sasvim običan dan. Ili sam bar mislila da je običan.

Bio je to jedan od onih dana kada se obaveze ređaju jedna za drugom. Posao, ljudi, organizacija, sitnice koje same po sebi nisu strašne, ali se nagomilaju i počnu da troše energiju. A uveče me je čekalo književno veče na kom sam imala ulogu moderatora.

Obožavam te trenutke. Volim razgovore o knjigama, publiku, živu reč, onu posebnu energiju koja se stvori kada se ljudi okupe oko priče. Upravo zato mi je važno da budem prisutna, odmorna i svoja. Možda baš tu ponekad pravimo grešku. Želimo toliko da nešto bude dobro da počnemo da brinemo da li će biti dobro.

Tako sam i ja tog dana počela da se opterećujem. Da li sam previše umorna? Da li ću imati dovoljno koncentracije? Da li ću biti dovoljno elokventna? Da li ću uspeti da uđem u onaj svoj prepoznatljivi tok u kom sve ide prirodno i lako? Kao da sam sama sebi postavila letvicu toliko visoko da sam već bila iscrpljena pokušavajući da je preskočim. Onda sam otišla kod frizerke.

Predložila mi je frizuru koju gotovo nikada ne nosim. Razdeljak po sredini. Rekla je da mi odlično stoji. Ja sam se gledala u ogledalu i mislila: „Ovo nisam ja.“ Nije bilo ružno. Nije bilo loše. Samo je bilo drugačije. A drugačije nas često plaši više nego što bismo priznali.

Kada sam krenula kući, bilo je vruće. Bila sam umorna. Oznojila sam se. U glavi su počele da se nižu sve one misli koje umeju da se pojave kada nam padne energija.

Ne sviđa mi se frizura. Ne znam šta ću da obučem. Neću stići sve. Umorna sam. Sve mi je previše. Počela sam čak i da snimam glasovnu poruku prijateljici. Pravu malu žalopojku. Minute i minute nabrajanja svega što nije kako treba. I onda sam zastala.

Nisam tu poruku poslala.

Ne zato što sam želela da budem lažno pozitivna. Ne zato što sam želela da potisnem svoja osećanja.

Već zato što sam odjednom shvatila da to nisam zaista ja.

Drugačije nas često plaši više nego što bismo priznali

To je bio umor koji govori. To je bio trenutak preopterećenosti. To nije bila istina.

Istina je bila da sam imala težak dan. Ali nije bila katastrofa. Istina je bila da mi je frizura samo nova. Da sam umorna, ali sposobna. Da imam mnogo obaveza, ali i mnogo lepih stvari koje me čekaju. Dozvolila sam sebi da se odmorim koliko mogu. Obukla sam se. Malo doterala kosu, ali sam ipak ostavila taj razdeljak na koji nisam navikla.

I otišla.

Te večeri dobila sam toliko lepih komentara da sam se samo smeškala. Komplimenti za izgled. Za frizuru. Za energiju. Za nastup. Prijateljica kojoj sam nameravala da pošaljem onu poruku došla je na događaj i kasnije mi rekla nešto što me je navelo na duboko razmišljanje. „Znaš šta je zanimljivo? Ja dolazim i vidim te iz daljine kako sijaš. Vidim samopouzdanu ženu, lepu frizuru, divan stil, tvoju energiju i harizmu. A onda mi kažeš da si samo nekoliko sati ranije želela sve to da osporiš.“

Tada sam shvatila koliko često sami sebi postanemo najstroži kritičari. Koliko lako poverujemo umoru. Koliko lako jedan težak trenutak proglasimo lošim danom. Koliko lako jedan loš dan proglasimo lošim životom.

A sve što je ponekad potrebno jeste da se  pomerimo za korak. Da promenimo ugao. Da ne poverujemo baš svakoj misli koja nam padne na pamet. Da ne moramo odmah da izgovorimo sve što osetimo. Da dozvolimo sebi vreme između osećaja i reakcije.

Ne zato što su naše emocije pogrešne. Naprotiv. One su važne. Ali nisu uvek i konačna istina.

Danas, više nego ikada, živimo pod pritiskom da moramo biti savršeni. Da moramo biti produktivni. Da moramo biti nasmejani. Da moramo biti zahvalni. Da moramo biti uspešni.

Toliko toga moramo.

A možda ponekad samo treba da budemo.

Da prihvatimo da smo umorni.

Da prihvatimo da smo nesigurni.

Da prihvatimo da nam je nešto čudno i novo.

I da ipak krenemo.

Jer vrlo često, kada se usudimo da izađemo iz zone poznatog, otkrijemo da nas baš tamo čeka nešto lepo.

Neka nova frizura.

Neko novo iskustvo.

Neka nova verzija nas samih.

Ili samo jedna nova perspektiva koja će učiniti da sve ono što nam je delovalo strašno odjednom dobije sasvim drugačiji oblik.

A ponekad je baš to dovoljno.

Pročitaj i: Vodilja ka ženskoj autentičnosti

Tekst: Irena Manić / Foto: Pexels